...Trud.
Trud - ta magična reč koja ume mnoga vrata da otvori, uz samo malo strpljenja i čekanja. Često čujemo kad ljudi kažu: ''Neću da se trudim!'' ili ''Nije vredno truda, čemu sav moj trud?''...Ja prva, ne retko to kažem, pomislim. Evo, baš jutros...
Svako od nas, valjda, koji smo zdrave glave, ciljeva, ambicija, želja spreman je da uloži neki trud za nešto. To može da bude bizarno mali trud ili bar da se tako samo čini ili neki odista veliki, značajni...Koliko je nečiji trud mali ili veliki svakako je vrlo individulano.
Ono sto mislim (bar je moje skromno mišljenje) da je neki ''posebni'' trud je svakako onaj koji iziskuje nešto veću dozu emocija, komadić nas samih. Kažem ''poseban'' jer to svakako nije ona vrstu truda kad se potrudite da recimo ne zakasnite na autobus a idete do recimo Tržnog centra ili nešto sto nije u toj meri važno...Ne. To je onaj trud kad se potrudite da nekome ulepšate dan, kad zapnete baš taj jedan put da dobijete unapređenje na poslu, kad vozite celu noć i nije vam teško, da bi samo na par sati videli nekoga do koga vam je jako stalo. To je TAJ trud kad dajemo komadić sebe, kad nas ishod tog istog truda ''nahrani'' ili povredi na neki način.
Dok pišem ove redove, pomalo preispitujem sebe i pitam se: A koliko je truda potrebno da uložite da bi nesto uspelo, da nešto sačuvate, ostvarite...? Koliko? Naravno, tema je široka i ovo moje pitanje možda i zvuči pomalo šašavo ali pitam se...Postoji li neka mera? Neka cifra? Vremensko ograničenje? ... Svakako, ako ste recimo profesionalni plivač, vrlo je logično i jasno postavljeno vreme koje treba da dostignete, onada je u tom slučaju baš to vreme jednako vremenu uloženog truda, tj. to vreme se izjednačava sa svim onim X vremenom koje ste uložili da bi dostigli baš TO vreme. To je onaj lepi trud, nagrada...osmeh. Onaj kad kažete: ''Moj trud se upravo isplatio!''
Vratimo se na onaj ''manje lepi'' Trud. Onaj kad ''nagrada'' često nije na vidiku.
Ljudi. Čovek. Emocija(e).
Kao što već rekoh, vrlo je individualno jer smo i mi sami po sebi različiti, jedinke, ''one of a kind''.
Stalo vam je do nekog recimo. Iz samo vama poznatih razloga. Jasno. Potpuno legitimno. Pa to i ne treba celom svetu da bude jasno zašto je baš tako...zašto se baš toliko trudite za nekoga...gde vam je ''nagrada'' i da li iko sa strane vidi vaše poraze. Ne. To i ne treba da ikoga bude briga do vas samih i predmeta vašeg truda. Uostalom, i Andrić i Selimović su često puta pisali o tome kako LjUBAV ne traži objašnjenja za svoje postupke. Svi smo mi to vec negde prošli, na ovaj ili onaj način.
Dajete komadić(e) sebe...juče, danas, sutra. Trudite se...neko bi rekao mnogo, neko ne dovoljno. Nekada su to sitnice (...koje život znače) a nekada i ono da vozite celu noć da bi nekoga videli na sat vremena, jer...vi znate koja će biti vaša nagrada. Dobro je kad znate da će biti nagrade...to je dobar trud, taj vam mami osmeh i ne postoji to sto je ''teško''.
A šta je sa onim kad ne znate da li će ishod da vam izmami osmeh? Kad gurate kocku uz breg dok vam se čini da svi oko vas guraju loptu? Kad bi vam jedno ''Hvala.'' dalo vetar u leđa, a nema ga? Kad zapravo ne trebate ni to hvala, niti bilo kakvu nadoknadu druge vrste, naročito ne materijalne (jer ne može da se meri sa ovom drugom) već samo jedan pogled, osmeh...koji kaže više od hiljadu reči...ili eventualno ništa manje ili više no tu istu količinu truda koju ste i sami uložili. Zašto ovo poslednje? Vrlo prosto. Tek toliko da se kao čovek osetite ispoštovanim i ne stavite sami sebe u ''kategoriju budala''. To nikome ne prija. Saznanje da nedostaje poštovanje i empatija, ona ljudska, zdrava nikada nije prijatno. Nikome.
Jaki se bore. Slabi se prepuštaju. Energije za ''borbu'' i trud će ponestati...onda, pretpostavljam, kad broj poraza bude enormno veći u odnosu na broj ''nagrada'' ili pobeda. Mada, naročito kod ovih jakih, to je dug proces, ne retko mukotrpan. Ali se TRUDE...jer im je STALO.
Konačno, da ne idem dalje u ovaj roman :)... Trudite se, to je lepo. To je odraz Vaše jačine, vaše iskrene želje...odraz Vas samih. Ali, opet, skromno kažem, UPAMTITE: Gde je granica. Gde Vaš trud nailazi na nepoštovanje, na nerazumevanje...Gde ste budale a gde neko ko se TRUDI za lepu i ZDRAVU nagradu...Budite pametni i procenite, da li će te više padati ili ostati na nogama. Možda sada zvuči kao neki interes ali NE...Ne bih ja to tako nazvala.
Uostalom, kome je u ''interesu'' da biva povređen? ...Za svoj lepi, iskreni TRUD.
Verujem, nikome.
Hvala.
Trud - ta magična reč koja ume mnoga vrata da otvori, uz samo malo strpljenja i čekanja. Često čujemo kad ljudi kažu: ''Neću da se trudim!'' ili ''Nije vredno truda, čemu sav moj trud?''...Ja prva, ne retko to kažem, pomislim. Evo, baš jutros...
Svako od nas, valjda, koji smo zdrave glave, ciljeva, ambicija, želja spreman je da uloži neki trud za nešto. To može da bude bizarno mali trud ili bar da se tako samo čini ili neki odista veliki, značajni...Koliko je nečiji trud mali ili veliki svakako je vrlo individulano.
Ono sto mislim (bar je moje skromno mišljenje) da je neki ''posebni'' trud je svakako onaj koji iziskuje nešto veću dozu emocija, komadić nas samih. Kažem ''poseban'' jer to svakako nije ona vrstu truda kad se potrudite da recimo ne zakasnite na autobus a idete do recimo Tržnog centra ili nešto sto nije u toj meri važno...Ne. To je onaj trud kad se potrudite da nekome ulepšate dan, kad zapnete baš taj jedan put da dobijete unapređenje na poslu, kad vozite celu noć i nije vam teško, da bi samo na par sati videli nekoga do koga vam je jako stalo. To je TAJ trud kad dajemo komadić sebe, kad nas ishod tog istog truda ''nahrani'' ili povredi na neki način.
Dok pišem ove redove, pomalo preispitujem sebe i pitam se: A koliko je truda potrebno da uložite da bi nesto uspelo, da nešto sačuvate, ostvarite...? Koliko? Naravno, tema je široka i ovo moje pitanje možda i zvuči pomalo šašavo ali pitam se...Postoji li neka mera? Neka cifra? Vremensko ograničenje? ... Svakako, ako ste recimo profesionalni plivač, vrlo je logično i jasno postavljeno vreme koje treba da dostignete, onada je u tom slučaju baš to vreme jednako vremenu uloženog truda, tj. to vreme se izjednačava sa svim onim X vremenom koje ste uložili da bi dostigli baš TO vreme. To je onaj lepi trud, nagrada...osmeh. Onaj kad kažete: ''Moj trud se upravo isplatio!''
Vratimo se na onaj ''manje lepi'' Trud. Onaj kad ''nagrada'' često nije na vidiku.
Ljudi. Čovek. Emocija(e).
Kao što već rekoh, vrlo je individualno jer smo i mi sami po sebi različiti, jedinke, ''one of a kind''.
Stalo vam je do nekog recimo. Iz samo vama poznatih razloga. Jasno. Potpuno legitimno. Pa to i ne treba celom svetu da bude jasno zašto je baš tako...zašto se baš toliko trudite za nekoga...gde vam je ''nagrada'' i da li iko sa strane vidi vaše poraze. Ne. To i ne treba da ikoga bude briga do vas samih i predmeta vašeg truda. Uostalom, i Andrić i Selimović su često puta pisali o tome kako LjUBAV ne traži objašnjenja za svoje postupke. Svi smo mi to vec negde prošli, na ovaj ili onaj način.
Dajete komadić(e) sebe...juče, danas, sutra. Trudite se...neko bi rekao mnogo, neko ne dovoljno. Nekada su to sitnice (...koje život znače) a nekada i ono da vozite celu noć da bi nekoga videli na sat vremena, jer...vi znate koja će biti vaša nagrada. Dobro je kad znate da će biti nagrade...to je dobar trud, taj vam mami osmeh i ne postoji to sto je ''teško''.
A šta je sa onim kad ne znate da li će ishod da vam izmami osmeh? Kad gurate kocku uz breg dok vam se čini da svi oko vas guraju loptu? Kad bi vam jedno ''Hvala.'' dalo vetar u leđa, a nema ga? Kad zapravo ne trebate ni to hvala, niti bilo kakvu nadoknadu druge vrste, naročito ne materijalne (jer ne može da se meri sa ovom drugom) već samo jedan pogled, osmeh...koji kaže više od hiljadu reči...ili eventualno ništa manje ili više no tu istu količinu truda koju ste i sami uložili. Zašto ovo poslednje? Vrlo prosto. Tek toliko da se kao čovek osetite ispoštovanim i ne stavite sami sebe u ''kategoriju budala''. To nikome ne prija. Saznanje da nedostaje poštovanje i empatija, ona ljudska, zdrava nikada nije prijatno. Nikome.
Jaki se bore. Slabi se prepuštaju. Energije za ''borbu'' i trud će ponestati...onda, pretpostavljam, kad broj poraza bude enormno veći u odnosu na broj ''nagrada'' ili pobeda. Mada, naročito kod ovih jakih, to je dug proces, ne retko mukotrpan. Ali se TRUDE...jer im je STALO.
Konačno, da ne idem dalje u ovaj roman :)... Trudite se, to je lepo. To je odraz Vaše jačine, vaše iskrene želje...odraz Vas samih. Ali, opet, skromno kažem, UPAMTITE: Gde je granica. Gde Vaš trud nailazi na nepoštovanje, na nerazumevanje...Gde ste budale a gde neko ko se TRUDI za lepu i ZDRAVU nagradu...Budite pametni i procenite, da li će te više padati ili ostati na nogama. Možda sada zvuči kao neki interes ali NE...Ne bih ja to tako nazvala.
Uostalom, kome je u ''interesu'' da biva povređen? ...Za svoj lepi, iskreni TRUD.
Verujem, nikome.
Hvala.
